Glavna strana
Tekstovi
Uslovi kori"stenja
Privatnost
Kontakt informacija
Google

Korisni linkovi
Link prema nama

          'Cirilica     Latinica     IPP     KASC  
Pregled

Ivo Andric: ZNAKOVI PORED PUTA

,,Svaki ti je vrag u moje libro zapisan''

Jovo Markov Dzinovic nekad zaposlen kao radnik na gradnji Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

-*-

Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na nas licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drvet^a pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za povratak.

Taj mladic je olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopste nezapazeni? Mozda ih niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskusenja, oni nam mogu olaksati lutanja i iskusenja i pomoci nam bar time sto ce nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi ni jedini.

-*-

Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je najlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblizi.

-*-

Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava a ono sto je dobro ustostruci se.

-*-

Video sam otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili jos uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslucivale se osnovne linije ljudskog lika.

U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovrsenim poslom. Covek treba da nestane bez traga.

-*-

Ima zena koje su neugledne i opore na oci, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljasnjoscu nego gleda i oseca dublje i stvarnije.

-*-

Cini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio ziveti, oprostili bi mi lakse sve zlo sto sam pocinio i sve dobro sto sam propustio da ucinim, i jos bi im ostalo malo osecanja da me pozale.

-*-

Poznavao sam jednog coveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nadje poneku zlu rec.

-*-

U strogosti koju pokazuju nekadasnji razvratnici prema mladezi, ima neceg narocito ruznog. Oni kaznjavaju mladez i za svoje bivse prestupe; mozda se cak i svete za svoju sadasnju nemoc.

-*-

Bojati se ljudi, znaci ciniti krivo Bogu. Strah od ljudi mozda i potice otud sto smo se nekad ogresili o boziji princip. Covek u kome ima ziva dusa ne bi, logicki, trebalo da se boji ljudi ni icega ljudskog.

-*-

U noci ima uvek straha, kao vlage, nekad vise nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prodje, ako jeza, a ponekad mu otvorimo sami dusu i pustamo ga da gazi i hara kako hoce.

-*-

Dok je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka maste, dotle su i svaka tajna muka i gorcina razumljive i lakse, jer zasluzene, kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi da je ta ista gorcina na kraju svakog puta, onda zaista covek ne zna sta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao -- da cemo se _probuditi_, jecajuci.

-*-

Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono sto je predmet nasih zelja, jer telo nase zeli svoju sopstvenu smrt.

-*-

Ponekad covek prezivljuje takve stvari, da sama cinjenica da ih je preziveo znaci ne samo pobedu i izbavljenje nego i cudo; jedno ponovno, radosno rodjenje po narocitoj milosti visih sila.

-*-

Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj se nikad! -- Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, sto kazu u Bosni: ne vezi tugu za srce!

Biti uvredjen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da ,,da pusti rdji na se''. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsigurniji osvetnik.

-*-

Bozija pravda se retko javlja. I to je sreca za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu zrtvu i sve zivo sto se slucajno naslo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudasnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve cestice drzale u ravnotezi. Ovako, javljajuci se retko, mestimicno i na mahove, ona je isto sto i orkan, kataklizma i tragedija.

-*-

U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo u uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena, to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo mi zeleli da su. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.

-*-

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokrecu zivot napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota odrzavaju i cine mogucnim i podnosljivim.

-*-

Zavist ljudi, to je gnev bogova.

-*-

Gledajuci jedno ljudsko naselje na nekoj vlaznoj strmini, ogradjeno posrnulom ogradom, dodje mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.

U stvari, ova planeta je mozda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve sto je u vasioni zivelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.

U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da ce ziveti jos nekoliko sati. U vasioni, ova nasa zemlja je takva soba za umiranje. A to sto se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to desava u granicama smrti na koju smo osudjeni i zbog koje smo na zemlju baceni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano nasim ljudskim recima: juce smo dovedeni a sutra nas nece vise biti. Mozda ce jos trava rasti i minerali sazrevati, ali samo za sebe.

-*-

Kad naidju teska, mutna vremena i ucestaju sukobi i uzbune medju ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i nas uzas ili nase nerazumevanje nadju drevne i poznate reci kao jedini izraz.

Gledajuci vojnike i zandarme koji su do malopre bili i ubijali, video sam im u ocima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kom je bilo i zivotinjskog straha i neke zelje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu zenica procitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strasni i detinjski Kainov odgovor: -- Zar sam ja cuvar brata svoga?

-*-

Ne smrt, zaborav resava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reci i lica, nego svega sto postoji i zivi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i ziveti dalje u telu bez secanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

-*-

Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogucno ziveti kad bi zivot bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u zivotu bile samo ono sto njihovo ime kazuje i nista vise. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo zivota na povrsini, u sirini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogucnosti zivota bezbroj miliona puta vece od onih koje vidimo na povrsini.

Jedino tako je mogucno podneti zivot i misao o smrti.

-*-

Cim neko nesto voli i za nesto se veze -- misao neku, predmet ili zivo ljudsko bice -- on daje nesto od sebe i spreman je da daje i gubi jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzirnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto ne mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.

-*-

S godinama pocinju i u najburnijem covecjem zivotu da se ustaljuju i primecuju izvesne pojave koje se simetricno i ravnomerno ponavljaju. I duh koji zivi veoma malo svesno i voljno ne moze da ih ne primeti. Tako covek gleda svoj zivot unapred. Zna se sta nosi oktobar: sluti se mart i predosecaju letnji meseci. I tu ne pomaze nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bezanja niti moze biti zaborava. Najveci napori volje uzaludni su ili pomazu vrlo malo. Najoprecnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u coveku gotovo kalendarskom stalnoscu i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

-*-

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i tesko mirlili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se covek ne moze da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom sto je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve redje ucestvujemo, da je sve vise zanosa koje ne osecamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire pred nasim ocima, a mi, jos zivi ali izvan zivota, posmatramo ga nemocni, bez reci i pokreta.

-*-