|
|
|
Up
Autor: Vojislav Ilić
Naslov: Sveti Sava
Godina: 1889
SVETI SAVA
Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira,
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata.
Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge. -
Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo."
* * *
Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.
Vojislav Ilic 1889.
|
|
|